PSIHA ŠAMPIONA
„Sve se stvara dva puta, prvi put u umu, drugi put u stvarnosti“, konstatuje Robin Šarma. Vrhunski sportisti, zaista, vrhunske rezultate postižu zahvaljujući pre svega promenama u svom mozgu.
Teško se postaje šampion, još teže opstaje na tome tronu. Nije dovoljna želja, nisu dovoljne ni fizičke predispozicije, ni uporan trening, ni genetika… Sportista može da nasledi potencijal, da ima dobre zdravstvene i fizičke karakteristike… ali to nije dovoljno. Može uporno da trenira – ni to nije dovoljno. Može iskreno želeti da postane prvak sveta – ni to nije dovoljno… Mora nešto više i drugačije od većine onih koji isto žele i slično treniraju.
Tokom treninga, tokom priprema za važne nastupe, mozak je aktivan: analizira, prihvata ili odbacuje pojedine signale, procenjuje šta sportista može, šta i kako treba da učini, šta je rizično ili nemoguće… Zlatnu medalju sportisti mogu osvojiti tek kada uđu u specifičnu „mentalnu zonu“. Svetska prvakinja u skoku udalj Ivana Španović to stanje je iskreno objasnila: „Kad se pripremam za skok i kada potrčim, ja ne čujem ništa, ni galamu publike, ni uzvike…“ Slično govore i drugi šampioni.
Put do pobedničke „zone“ nije jednostavan. Da bi postao šampion, čovek prvo mora postati borac – vitez. Mora „ući“ u psihologiju pobednika? Taj put ima specifična pravila.
Dobar primer izgradnje šampiona opisao je Den Milmen, svetski šampion u gimnastici. U knjizi „Put mirnog ratnika“ on prenosi poučnu priču o tome kako su nekad obučavani mladi ratnici: „Dali bi im zrno kukuruza i rekli da ga posade. Kad bi kukuruz počeo da raste, mladi ratnik bi preskakao stabljiku… Svakog dana stabljika je bila viša; svakog dana dete bi je preskakalo. Ubrzo bi stabljika bila viša od deteta… Na kraju, ako dete ipak ne bi moglo da preskoči stabljiku, dali bi mu novo zrno i proces bi počeo ponovo…“
Poruka je jasna: onaj ko ima volje i snage da svakog dana, više puta, „preskače stabljiku“, da svakog dana, makar malo, podigne svoje sposobnosti, taj dolazi na put šampiona, taj postaje „ratnik“ – ličnost koja ne prihvata ni ograničenja, ni granice, ni poraze.
Izbor i odluka uvek su na pojedincu – devojčica ili dečak odlučuju kojim će putem da krenu i dokle će da dođu. Roditelji i okruženje mogu da utiču, mogu i da pomognu, ali je krajnja odluka njihova. Zato im i treba pokazati put šampiona i način kako se tim putem napreduje. Prvi uslov je jasan cilj.
Kada krene ka pobedničkom tronu, kod sportiste se aktiviraju skrivene sposobnosti, a organizam sam odbaci ili blokira ono što mu smeta na putu do pobede. Svest se „suzi“ – razum ne prihvata negativne informacije ni zvukove koji bi mogli da ometaju put ka pobedi. Da bi pokrenuo novi životni ciklus, da bi se menjao u željenom pravcu, da bi izgradio osobine i navike koje će ga dovesti do planirane pobede, čovek mora prvo da sanja. Vera – u sebe, u ljubav, u učenje, u promene, unapređenje ličnih sposobnosti, vera u pobedu… jeste najvažnija. Jedino vera može da probuditi i da nosi ratnika – viteza.
Sportistima se dešava nešto slično kao kod verujućih ljudi dok se mole. Smanjenje racionalnog zapažanja daje organizmu dodatnu energiju. Moleći se vernik se udaljava od dnevnih, zemaljskih briga. Kada potisne vidljivu realnost, njegov mozak potisne i nakupljenu negativnu energiju i ostalo što ga ometa. Tako doprinese svom duhovnom, često i zdravstvenom isceljenju. Koliko veruju u moć više sile, toliko im ona uzvraća i pomaže. I sportisti često prizivaju „višu silu“ koja im pomaže da ostvare svoje životne ciljeve.
Osnovna razlika između običnog čoveka i „viteza – pobednika“ jeste u tome što običan čovek želi da mu se želje ostvare, da postigne i neke pobede, ali sebe blokira bezvoljnošću i strahom od neuspeha. Vitez veruje da može, uporno izgrađuje pobedničke sposobnosti, usvaja potrebne veštine i ide ka svom cilju.
Pobednici poštuju poruku premudrog Aristotela: „Ako na stazi života potrčiš i padneš, podigni se, očisti prašinu, jer ne gubi onaj što pada, već onaj što ostaje da leži.“ Nije dovoljno „podignuti se“, za veliki uspeh onaj ko hoće da bude šampion mora svakoga dana da preskoči „stabljiku koja raste“.
Kako im to uspeva?