Svako dete sopstvenu kapiju ulaska u život otvara fizičkim (sportskim) aktivnostima – prvo baulja, pa se podiže i hoda, igra se, pada, ustaje, trči… Fizička aktivnost decu uvodi u život i odrastanje.

Veliki deo spoznaje svog okruženja, i života uopšte, deca stiču kretanjem. Na početku intuitivno koračaju, zatim hodaju, trče za lopticom, utrkuju se s vršnjacima, skaču udalj i uvis, igraju fudbal, košarku, odbojku, plivaju…

Kada ode na prvi trening i zaigra sa drugarima iz ekipe, kod deteta započinje nekoliko veoma važnih procesa. Bavljenje sportom zahteva i gradi disciplinu, strpljenje, posvećenost, poštovanje autoriteta, sposobnost kontrolisanja negativnih emocija, poštovanje određenih pravila.

Sportske aktivnosti omogućavaju kvalitetniji život u svim segmentima: povećavaju snagu, fleksibilnost i koordinaciju, poboljšavaju zdravlje, pomažu kontroli telesne težine, sprečavaju ili ublažavaju moguća oboljenja, pomažu socijalnom sazrevanju, pomažu razvoju radnih navika, povećavaju samopoštovanje i samodisciplinu, smanjuje opasnost od raznih poroka: alkohola, droga, pušenja…

Deca, u početku, sport ne razlikuju od igre; to im daje dodatnu energiju i emotivno ih veže. Nesporna je činjenica da bavljenje sportom kod gotovo sve dece podstiče i socijalni i emotivni razvoj, dovodi do toga da deca koja se bave sportom, i kada porastu, imaju više drugara, više samopouzdanja, otvorenija su, bolje i lakše komuniciraju i lakše se snalaze u raznim situacijama i različitim sredinama

Sport pomaže deci i da progovore. U više naučnih istraživanja početkom 21. veka stručnjaci su dokazali da su „polja u mozgu koja su zadužena za govor aktivna istovremeno kada deca izvršavaju određene motoričke zadatke“.

Što su deca aktivnija, to se bolje i brže razvijaju njihovi govorni, emocionalni, intelektualni i svi drugi resursi. Zato stručnjaci i predlažu da se deca koja imaju govorne probleme više angažuju na razvoju sopstvenih motoričkih veština; „finu motoriku“ nije teško stimulisati: od zvečki i kockica do slagalica i brze skrivalice. Sve to vrlo korisno utiče na ispravan i brži razvoj deteta.

Naučno je utvrđeno da deca koja imaju autizam istovremeno zaostaju i u motoričkom razvoju. Zato stručnjaci predlažu ta deca budu što više fizički aktivna. Sport može značajno da im pomogne, vežbe moraju biti specifične, prilagođene njihovim potrebama, lekar i trener zajednički da ih odaberu i programiraju.

Utvrđeno da deca koja se bave sportom imaju niz benefita: ona koja treniraju ređe su depresivna i anksiozna, i pobede i porazi doprinose izgradnji njihovog samopouzdanja. U kontaktu s vršnjacima počinju da kontrolišu emocije (ljutnju, strah, bes…) i razvijaju samokontrolu. Komunicirajući u igri s vršnjacima brže se i socijalizuju. Trenirajući postaju svesni kakve efekte imaju njihovi postupci na okruženje – tako razvijaju i samosvest. Lakše i uspešnije izvršavaju školske obaveze.

Sport omogućava i formiranje boljih karakternih osobina. Onima koji istraju sport će sigurno „doterati“ i karakter i od njih napraviti bolje i sposobnije ljude, koji će nositi i nuditi boljitak i sebi i svom okruženju. Sport je „vežba za život“. Život se sastoji od pobeda i poraza. Nema pobede ako nije bilo poraza, dete ne može naučiti da hoda, ni da skija, ako nije padalo, ne može da boksuje ili da igra tenis ako nije gubilo.

Ceo život je takav: korisni su i porazi, rađaju potrebu da se unaprede sopstvene veštine i snaga, potrebu da se u narednom susretu pobedi, pa tako porazi pripremaju za napredovanje i pobede. Porazi mogu decu da motivišu da krenu napred, da se razvijaju i budu spremni za druge životne situacije, da uče na svojim greškama… Zato je važno pripremiti dete i za pobede i za poraze, sport u tome pomaže

Više o ovoj temi možete saznati u knjizi „TAJNE POBEDNIKA“