SPORTISTI

Danijel Dijas je fenomen – po mnogo čemu, gotovo u svemu.

Nazivali su ga – invalid, a on je postao nedostižni šampion. Nije znao da pliva, a osvojio je najviše zlatnih medalja u svetu plivanja.

Dijas ostvaruje poruku Nelsona Mandele: „Sport ima moć da promeniti svet.“ Sport je Dijasa bitno promenio; Dijas dve decenije već, uz pomoć sporta, oplemenjuje brojne ljude, motivišući ih da krenu u sport, mnogima koji imaju probleme pomogao je da izgrade bolju budućnost.

Dijas je rođen s teškim deformitetom: desnoj ruci nedostaje čitava podlaktica, leva ruka ima samo deo dlana i jedan prst, desna noga je bez potkolenice, završava se kod kolena. Od svih udova čitava je i zdrava samo leva noga. Mnoga deca koja se rode sa sličnim, pa i manjim poremećajima, završavaju u kolicima, bez pokušaja da ustanu, predaju se i sve više tonu u nemoć i beznađe. Dijas je dovoljno rano „zavirio“ u sport i počeo da se bori. Sport je njega uzdigao u red najuspešnijih i najpopularnijih ljudi sveta.

Dijas je, i po svemu ostalom, izuzetan.

Svi uspešni sportisti su izabrani sport počeli da treniraju u ranom detinjstvu, neki i u drugoj ili trećoj godini života, Dijas je plivanje počeo da trenira sa 16 godina i – postao paraolimpijski šampion sveta.

Osvojio je najviše medalja u paraolimpijskim sportovima. Na trećim Paraolimpijskim igrama, na kojima je on učestvovao i pobeđivao, u Rio de Žaneiru 2016. godine osvojio je devet medalja. Tada je zvanično objavljeno da je Dijas „najuspešniji muški paraolimpijski plivač svih vremena“.

Jedino je Dijas od svih paraolimpijaca, i muških i ženskih, dobio tri priznanja Akademije Laureus.

Teško je pobrojati sve njegove uspehe. Na zidu njegove kuće sortirano je 100 medalja koje je osvojio na raznim značajnim takmičenjima.

               Sve je počelo, kao i kod većine vrhunskih sportista, iznenada. Neplanirano i neočekivano kod Dijasa se upalila iskra nade, želje, snage, vere, slobode… i velikog napretka. Dogodilo se to 2004. godine dok je mladi Dijas na televiziji gledao kako se brazilski plivač Klodoaldo Silva (koji ima cerebralnu paralizu) takmiči na letnjim Paraolimpijskim igrama u Atini.

Tada je Dijas sebi rekao: „Možeš i ti. Kreni!“ Zatražio je od roditelja da ga odvedu do bazena, na plivanje. Put za dotad neviđeni uspeh se otvorio.

Dijas je počeo da trenira plivanje; pre toga se plašio da uđe u vodu. Dve godine od kada je skočio u bazen, na Svetskom prvenstvu u plivanju 2006. godine u Durbanu u Južnoj Africi, Dijas je osvojio pet medalja. To mu je dalo dodatnu energiju i sigurnost. Uspesi su se ređali: pobeđivao na 50, 100 i 200 metara slobodno, 50 i 100 metara leđno, 50 i 100 metara leptir, 50 i 100 metara prsno, 200 metara slobodno… Na Paraolimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine osvojio je ukupno devet, od toga četiri zlatne medalje, u Londonu 2012. osvojio je šest zlatnih medalja i postavio četiri svetska rekorda. U Rio de Žaneiru 2016. devet medalja: četiri zlatne, tri srebrne i dve bronzane; u Tokiju 2021. godine osvojio je četiri medalje. Od 2013. do 2021. godine osvojio je sve svetske rekorde u plivanju u disciplinama u kojima je pobeđivao.

Upravo sport je učinio da Dijas kasnije postavi ispravnu „dijagnozu“ svoje ličnosti i uspeha: „Nije fizički invaliditet ono što nas definiše, ko smo mi određuje ono što imamo u sebi.“

Na kraju je opravdano i pitanje: Šta je Danijela Dijasa izvelo na presto parasporta?

To je očigledna je – samodisciplina. Kako razvijati samodisciplinu, Dijas objašnjava svojim postupcima.

Jedna žena ima tri života.

Prvi je bio kratak, okončan je u osmoj godini teškom operacijom koja je završena trajnim invaliditetom obe noge.

Drugi život je nju izneo na svetski vrh i po oceni najboljih sportista sveta, novinara i brojnih svetskih medija, ustoličio je na mesto „najbolje profesionalne sportistkinje svih vremena“ (Eurosport).

Treći život je počeo 2004, a dodatno je aktiviran 2013. godine (kada je prestala da se takmiči). Prvo je projektovala, a zatim i preuzela vodeću ulogu u fondaciji koja ima veoma važan humanitarni značaj, sa ciljem da poboljša živote što više dece s invaliditetom širom sveta, naročito u njenoj rodnoj Holandiji.

To je holandska i svetska teniska zvezda Ester Meri Verger. U Esterinoj biografiji teško se snalaze i statističari, ima čak i malih razlika u brojkama kod različitih izvora: dok jedni objavljuju da je osvojila 700 mečeva, drugi tvrde da je pobedila „samo“ 695 puta. Svi se slažu da je, u karijeri, izgubila samo 25 puta.

Prvi život Ester Verger bio je rano detinjstvo; roditelji su je, uputili na plivanje koje je ona zavolela i rekreativno trenirala. Posle jednog treninga pala je u nesvest… otkriveni vaskularni problemi i deformiteti u kičmenoj moždini. Posle komplikovane operacije, u januaru 1990. godine, Ester je ostala paralizovana, noge nije mogla da pokreće, smeštena je u invalidska kolica.

Život je stao: dečje igre, radosti, zanimacije, druženje s vršnjacima – sve to je nestalo. Bol, patnja, oduzete obe noge… Sumrak mladosti i života… Ester je tada počela da gradi temelj za novi, potpuno drugačiji, kvalitetan, sportski i pobednički život. Drugi život je objedinio borbu za poboljšanje zdravstvenog stanja i za stabilno mentalno zdravlje sa borbom za dotad nezamislive sportske uspehe.

Posle teške operacije oporavak je počeo tako što su je učili kako da koristi invalidska kolica i da se bori za pokretljivost i zdraviji život. Bavljenje sportom je prihvatila kao obavezan zadatak, uslov za oporavak, više i od toga. Tokom rehabilitacije počela je da igra košarku. Rehabilitacija je vremenom prerastala u ozbiljan sportski trening, pridružila se reprezentaciji košarkašica sa invaliditetom. Sa nacionalnim timom Holandije 1997. godine osvojila je Evropsko prvenstvo za košarkašice paraplegičarke.

Prevladao je, ipak, tenis. Individualni sport, u kome do izražaja najviše dolaze lične sposobnosti, snažnije je privukao njenu pažnju i volju. Tako je počela dotad nezabeležena sportska karijera. Probudio se i formirao borbeni duh, prkos, inat, strast za sportskim pobedama, želja i volja za kvalitetnijim životom.

Boreći se za život Ester je gradila i izgradila posebnu, specifičnu, i veoma snažnu ličnu psihologiju. Ester se izborila da postane i majka. Uz medicinsku pomoć oplodnje sa svojim partnerom dobila je dete. Ostvarila je još jednu veliku pobedu – pobedila je i tumor koji ju je napao 2020. godine.

Ester je sažela svoju filozofiju i pristup životu: „Ne radi se o tome da budete najbolji, već o tome da svakim danom postajete sve bolji. (…) Igram ne da izgubim, već da pobedim.“ Bivajući „svakim danom sve bolja“, postala je najbolja paraolimpijka i najuspešnija teniserka i sportistkinja sveta i velika humanitarka koja dobro čini hiljadama dece sa razvojnim problemima.

Teško je pobrojati sve Esterine uspehe, još teže je to čudo objasniti.

Za tako frapantne, zadivljujuće, rezultate presudna su očito bila četiri faktora…

Pobedila je sve žene i sve muškarce ovog sveta – osvojila je više medalja na svetskim prvenstvima i na olimpijskim igrama od bilo koje žene i bilo kog muškarca koji su se takmičili tokom 21. veka. Osvojila je više zlatnih medalja nego sve reprezentacije većine država sveta. Alison Feliks je u periodu od 2001. do 2021. godine oborila mnoge svetske rekorde.

Tokom ranog detinjstva Alison se igrala i trkala s decom iz svog kraja u Los Anđelesu. Šta ju je tačno motivisalo da svoj život posveti sportu i da nezaustavljivo krene stazom uspeha, teško je utvrditi. Sigurno je uticao i stariji brat koji se takmičio i zadovoljstvo na licima pobednika dok je gledala lokalna takmičenja… Imala je sigurno i dobre fizičke predispozicije. Te vitke i duge noge su provocirale njene vršnjake da joj prilepe nadimak „Pileće noge“. Bilo je u tome i šale i zavisti… moguće da je upravo to bio okidač da Alison kaže sebi i njima: „Sad ću vam pokazati šta mogu te noge.“ Njenom uspehu je nesporno pomogla porodica. Otac Paul je sveštenik, majka Marlen učiteljica, brat Vest, koji je bio njen agent, takođe je bio sprinter i osvojio više značajnih priznanja. Podržali su je da se bavi sportom, jer su znali da tu može naći zadovoljstvo, a sprečiti pretnje od mogućih poroka.  Sa Kenetom Fergusonom, koji se takođe bavi atletikom, dugo je bila u vezi, onda su se venčali i dobili divnu ćerku.

Najveći uticaj je, prema njenim rečima, imala – Vera, vera da je njoj Bog dao sposobnosti koje mora da iskoristi. Kako je sazrevala, sve više je bila izraženija vera u sopstvene mogućnosti i potreba da ostvari to što joj je od Boga dato. Alison to naglašava i kaže da su njene atletske sposobnosti Božji dar: „Za mene je moja vera razlog što trčim. Definitivno osećam da imam ovaj neverovatan dar kojim me je Bog blagoslovio, a sve je u tome da ga iskoristim koliko mogu.“ Alison je aktivirala, dograđivala i unapređivala svoje sposobnosti. Zato je i poslala – najbolja na svetu.

Takmičila se na pet olimpijskih igara i svaki put je osvajala medalje. Na olimpijadi u Tokiju 7. avgusta 2021. godine osvojila je još jednu zlatnu medalju i tako postala jedina osoba na planeti Zemlji koja je osvojila jedanaest olimpijskih medalja. Prvo olimpijsko srebro osvojila je u Atini 2004. godine. Tokom narednih 17 godina takmičila se na svim olimpijskim igarama: Pekingu 2008, Londonu 2012, Rio de Žaneiru 2016. i u Tokiju 2021. godine. Na pet olimpijskih igara osvojila sedam zlatnih, tri srebrne i jednu bronzanu medalju. Na svetskim prvenstvima osvojila je 14 zlatnih, tri srebrne i dve bronzane medalje. Ukupno na olimpijadama i svetskim prvenstvima: 21 zlatnu, šest srebrnih i tri bronzane. Osvojila je prethodno dve zlatne medalje na svetskom prvenstvu za mlade 2001. i dve srebrne na juniorskom prvenstvu sveta 2002. godine, prva je i zasad jedina žena koja je osvojila zlatnu titulu SAD na 100, 200 i 400 metara.

Da čudo bude još veće, Alison je, pre tri godine, pobedila i velike sportske firme. Proizvođači sportske opreme koji sponzorišu sportiste morali su, na njen zahtev, da promene svoje pravilnike.

Ostvarila je, u teškim uslovima, i najvažniju pobedu – 28. novembra 2019. godine na svet je donela malu slatku devojčicu Karmir, a onda svetu poručila: „Žene mogu biti jače, i u sportu i u životu, posle porođaja…Majčinstvo nas ne sprečava da postižemo svoje ciljeve, već dodaje vrednost onome što jesmo.“

Sa 35 godina Alison Feliks je svrstana među najstarije aktivne sportistkinje sveta. Istovremeno, časopis „Njujork tajms“ uvrstio je Alison među 100 najuticajnijih ljudi u 2020. i 2021. godini.

Alison Feliks je apsolutna rekorderka, u svemu što je počela ona je istrajala i pobedila. Nanizala veliki broj neuobičajenih podviga…

KAKO JE TO USPELA?

Država Japan je Naomi Osaki ukazala veliko poštovanje tako što je joj dodelila čast da 23. jula 2021. godine u Tokiju upali olimpijsku vatru.

Osaka je to zaslužila jer je osvojila niz velikih teniskih turnira i postala najbolja svetska teniserka što je priznala i Laureus Akademija dodeljujući joj priznanje da je najbolja sportistkinja sveta u 2020. godini.

Teniserka Naomi Osaka je prilično neobična ličnost. Ona je primer kako za uspeh u sportu nisu dovoljne sportske veštine i fizička spremnost, primer da je za najveće uspehe važna, nekad i važnija, dobra mentalna priprema, koncentracija, jaka i stabilna psiha koja može da izdrži i sačuva stabilnost ličnosti, a da „priguši“ emocije u trenucima kada napadaju razni, pa i dobronamerni agresori, pogotovo oni koji nisu nedobronamerni.

Osakini problemi su očigledan primer kako uticaj medija može ozbiljno da uznemiri i destabilizuje ljude. Prvi put se kod nje to videlo u martu 2018. godine, kada je osvojila prvi masters u Indijan Velsu. Na turnir je došla kao 44. teniserka sveta, izgubila je samo jedan set u sedam mečeva i zauzela 11. poziciju na rang-listi najboljih teniserki sveta. Drugi grend slem osvojila je 26. januara 2019. godine na Australijan openu, kada izbila na prvo mesto VTA rang-liste. Tokom 2020, u godini Na Sinsinati openu pobedila je u prva četiri meča, ali je u finalu, zbog povrede tetive, praktično je predala meč, zatim je osvojila Ju-Es open, na Australijan open došla je kao trećeplasirana, pobedila je na svim mečevima, a tokom čitavog turnira izgubila je samo jedan set.

Posle osvajanje teniskih turnira sledile su konferencija za štampu. Osaka je, tada pokazala da joj nije ugodno da govori pred velikim brojem novinara, meškoljila se u stolici, pričala je tihim „umiljatim“ i „kikotavim“ glasom, davala kratke odgovore, jasno je pokazivala da joj ne prija da bude u centru medijske pažnje. Njen glas jeste bio „umiljat“ i izgledao nesigurno, ali je njena misao bila snažna, a potreba da deluje van ustaljenog koloseka komuniciranja bila je vrlo izražena. Situacija u kojoj organizatori i novinari imaju sva prava, pa i da vređaju ljude, a sportisti mogu samo skrušeno da odgovaraju i na pitanja i na provokacije, nije joj prijala, pa je to i pokazala. Bio je to jedan od osnovnih razloga njene „nesigurnosti“ u komuniciranju. Želela je da im kaže ono što ne bi bilo s odobravanjem prihvaćeno, pa se suzdržavala i sebe blokirala…

Osaka je primer, pa i predvodnica, jednog novog i značajnog trenda u svetu sporta, koji nije još dovoljno jasno profilisan, ali pokazuje snagu i uticaj: važnija je borba za ravnopravnost ljudi, važnije je zdravlje sportista… nego osvajanje turnira.

Na Olimpijadi, u svom Tokiju, Osaka je u osmini finala, izgubila, a svi očekivali da će, posle paljenja olimpijske vatre, osvojiti i zlatnu olimpijsku medalju. To je bio dodatni motiv da se počne s traganjem.

Zadatak jeste jasan, ali je i vrlo težak, zahteva odgovore na dosta pitanja:

Kako je i kada Osaka počela da trenira tenis i šta je motivisalo?

Kako je osvajala grend slemove?

Kako je pobedila Serenu Vilijams i druge najbolje teniserke sveta?

Zašto je 2020. prekinula igru na turniru Sinsinati open?

Zašto je napustila Rolan Garos 2021. godine?

Zašto je odbila da igra na Vimbldonu?

Zašto je izgubila meč u svom Tokiju, i to onda kada je i njoj i njenom Japanu bilo najvažnije?

Neće biti lako sve to otkriti. Za odgovorima tragamo u knjizi TAJNE POBEDNIKA

Simon Bajls ima više najznačajnijih sportskih medalja nego godina. Kada je imala 24 godine, posedovala je 33 medalje sa svetskih prvenstava i olimpijskih igara. Rođena je 14. marta 1997, a 32 medalje je osvojila već u oktobru 2019. na Svetskom prvenstvu u Štutgartu.

Simon je prva osoba (ženskog i muškog pola) koja je osvojila medalje u svim disciplinama na svetskom prvenstvu u umetničkoj gimnastici. Dobila je i tri priznanja Laureus da je najbolja sportistkinja sveta. Na olimpijadi u Tokiju sportska javnost je proglasila pobednicom iako nije osvojila zlatnu medalju.

Simon je na svim takmičenjima, počevši od 2011. godine, kada je u svojoj četrnaestoj godini u Hjustonu osvojila prve medalje, pomerala granice. Izvodila je gimnastičke bravure i postizala rezultate koje su stručnjaci do tada smatrali nemogućim. U februaru 2020. objavljen je snimak njenog salta, od četiri sekunde, koji prevazilazi ono što je ljudski razum do tada mogao da zamisli kao moguće. Taj video je, za kratko vreme, pogledalo dva i po miliona ljudi, a njene koleginice i vrhunske gimnastičarke bile su u neverici i iskazale strahopoštovanje; niko se nije usudio ni da proba to što je ona uradila.

Čudo je – kao i kod svih najboljih sportista sveta – počelo da se događa iznenada i neplanirano. Mala Simon je, u šestoj godini, krenula na izlet sa vršnjacima. Neplanirano je provirila kroz jedan prozor u gimnastičku dvoranu i videla sportistkinje koje su trenirale. Vežbe koje su one izvodile kod Simon su probudile impulsivnu reakciju i – počeo je put ka vrhu sveta. Simon je odmah, tu ispred sale, počela da izvodi slične vežbe kao one devojke u sali. Prišao je začuđeni trener i pitao je gde je to naučila, kad je dobio odgovor da ne zna i da je niko nije podučavao, poslao je pismo njenim roditeljima (starateljima) sa zaključkom da mala princeza ima veliki potencijal i predložio da devojčica počne redovno da vežba.

U osmoj godini počeo je da ju trenira profesionalni trener. Tako je pokrenut program koji je Simon izveo na put nedostižne svetske šampionke. Ređali su se uspesi: već 2013. u svojoj 17. godini, na svetskom prvenstvu u belgijskom Antverpenu, osvojila je dve zlatne medalje; zatim je nastupila na olimpijadi u Sočiju 2014. godine i više niko nije mogao da ugrozi njenu neverovatnu dominaciju. Svi sportisti i treneri koji su videli i komentarisali Simonine gimnastičke bravure slažu se da je to što ona uspešno izvodi „revolucija u sportu“ i da niko nikada neće moći da je nadmaši, da je to „van ljudskih mogućnosti“. Svetska šampionka Svetlana Boginska kaže: „To je vanzemaljska gimnastika. Za mene je ona apsolutno van ovog sveta.“

Četiri sportske discipline – dve na podu, po jedna na gredi i u vazduhu – dobile su naziv „Simon Bajls“. Nekoliko muškaraca je pokušalo da imitira njene bravure, nijedan nije uspeo da to izvede kako bi trebalo, neki su pali ili su savili kolena da ne bi pali,  padali su na prsa, neki su se i povredili… Niko nije uspeo.

Simon je rano, već u trećoj godini, ostala bez roditeljske brige. Nju, njene sestre i braću, pod uticajem alkohola i droga, napustila su oba roditelja. Vrlo je moguće da su oni potonuli u poroke upravo zato što nisu ostvarili svoje genetske potencijale i sposobnosti. Neostvarenog čoveka, i onda kad nije svestan svojih sposobnosti, upravo njegova energija i potencijal „žuljaju“ i guraju u provaliju. Svaki čovek, upravo u sebi, „pronalazi ili najvećeg neprijatelja ili najvećeg prijatelja“, a ljudi koji ne ostvare sopstvene mogućnosti vrlo često tonu u blato nezadovoljstva, frustracije, zabluda, alkohola, kocke, narkotika…

Simonini roditelji su ostali neostvareni i – pali. Simon je ostvarila svoje potencijale i došla na vrh gimnastičkog sveta.

Simon je nedostižno gimnastičko čudo. A kako je to postala?

Odgovor se nalazi u knjizi TAJNE POBEDNIKA

Sebastijan Fetel je 2014. godine dobio nagradu Laureus, priznanje da je te godine bio i najbolji vozač Formule 1 i najbolji sportista sveta. Pre tog priznanja Fetel je četiri godine uzastopno bio najbolji na svetskim auto-trkama, dominirao je u sezonama: 2010, 2011, 2012. i 2013. godine.

Godina 2013. bila je njegova peta sezona u ekipi Red bul, pobedio je na 13 auto-trka i tako izjednačio rekord Mihaela Šumahera po broju pobeda u jednoj sezoni, osvojio je i 397 bodova; ostvario je i devet uzastopnih pobeda i tako izjednačio rekord Alberta Askarija, što nije zapamćeno još od 1953. godine. Ta 2013. godina po mnogo čemu je za Fetela bila izuzetna: počeo je gubeći prvu poziciju, doživeo brojne kritike, imao je i ozbiljnu krizu… Onda je aktivirao maksimum svoje energije i veština i srušio sve svetske rekorde – uzastopno je osvojio devet prvih mesta na najvećim svetskim trkama.

Roditelji su malom Sebastijanu već u trećoj godini obezbedili da počne da vozi karting. Fetel je izazivao svoje vršnjake, pa i starije od sebe i u nadmetanju s njima često pobeđivao. To ga je sve više privlačilo i njegov život usmeravalo ka auto-trkama. Fetel je u detinjstvu tražio sebe; bio je fan Bitlsa, hteo je da bude pevač poput Majkla Džeksona, kada je shvatio da ne može jer nema dobar glas, posvetio se auto-trkama. Shvatajući da je to njegov konačni izbor i da može biti uspešan, roditelji su mu omogućili da u osmoj godini vozi karting serije, a već sa 11 godina pridružio se juniorskom timu Red bula.

Posvećen auto-trkama, Sebastijan nije bio naročito dobar đak, završio je gimnaziju u Starkenburgu i pri tome sve više ulazio u svet auto-sporta. Od najmlađeg detinjstva voleo je da se u svemu nadmeće; bio je takmičarski nastrojen, a kako je, u jednom intervjuu, sam rekao, i „tajnovit i nestrpljiv“. Te njegove dve osobine uticale su bitno i na njegov razvoj i životne etape – tajnovitost je odredila da njegova ekipa nije mogla bitno da utiče na njegove postupke pa i onda kada je to bilo odlučujuće za nastavak trke na pisti ili produžetak ugovora, a nestrpljenje je izražavao time što je i u vrlo rizičnim situacijama nastojao da pretekne vozača ispred sebe i u tome, kako sam kaže, uživao, a vrlo često i uspevao.

Fetelova trkačka biografija je po mnogo čemu jedinstvena. Karijeru u Formuli 1 počeo je 2007. godine kao vozač Be-Em-Vea na Velikoj nagradi Sjedinjenih Američkih Država. Iste sezone prešao je u Toro Roso, da bi 2008. na trci za Veliku nagradu Italije ostvario prvu pobedu u karijeri i tako postao najmlađi pobednik u istoriji trka Formule 1. Fetel je sa nepune 22 godine postao i najmlađi vozač u istoriji automobilskih trka koji je u jednoj godini odneo pobede za dva različita tima: 2008. je trijumfovao u bolidu Toro Rosa, a onda je početkom 2009. prešao u Red bul i pobedio na Velikoj nagradi Kine.

Fetel jeste i „tajnovit i nestrpljiv“, to mu daje snagu da bude veliki borac i veoma dobar vozač. Ima dobre analitičke sposobnosti i izražen predosećaj šta u određenom trenutku treba da uradi. To mu i pomaže da pobeđuje i onda kad izgledi nisu na njegovoj strani. Zato on i kaže: „Svi ovi ljubazni ljudi koji kažu da ću biti svetski šampion neće me učiniti bržim. U to moram sam da verujem…“ Vera da može i posvećenost cilju koji je odredio Sebastijanu daju snagu da se koncentriše na ono što dolazi i da osvoji ono što željno očekuje. Fetel je i dalje među najuspešnijim vozačima F1 svih vremena. Ispred njega su samo Hamilton i Šumaher.

U razgovoru s novinarima kaže da su deca njegova velika strast i objašnjava: „Jednostavno uživam da se družim sa njima i radim stvari sa njima.“ Porodica, deca i njihova budućnost Fetelu su na prvom mestu. To je još jedan dokaz o njegovom karakteru i njegovoj ličnosti.

Kako je aktivirao maksimum svoje energije i veština i srušio sve svetske rekorde?

Mesijeva priča sportskog uspeha počinje na njegov četvrti rođendan. Tada je od svoje bake na poklon dobio fudbalsku loptu. Povod je dao sam Mesi; lopta mu je bila najdraža igračka, voleo je da igra fudbal sa starijom braćom i sa komšijama, bio je uporan, često je kao dete pobeđivao i znatno starije od sebe, spavao je s loptom u krevetu.

Baka Celija je unuka odvela na fudbalski teren, kupila mu loptu, upisala ga u fudbalski klub i rekla: „Jednog dana bićeš najbolji na svetu.“ Šta je bio njen poriv da malog Mesija odvede na stadion i da mu to kaže, to nije razjašnjeno. Možda je usnila san, možda je htela malog unuka da relaksira od pritiska (i besa) koji je pokazivao u borbi sa starijima od sebe, ili je imala priviđenje. Možda je, gledajući malog kako se bori, racionalno procenila šta je za njega najbolje… Baka je ubedila Mesijeve roditelje da mu kupe kopačke, a trenera da mu dopusti da igra. Baka ga je vodila na sve treninge i gledala sve njegove utakmice. I da nije to izgovorila, baka je sigurno svojim ponašanjem i ljubavlju značajno podsticala njegovu predanost fudbalu. Mesi je počeo posvećeno da trenira, da uspešno dribla i da postiže golove.

Emocije su u Mesijevoj sudbini i fudbalskoj karijeri odigrale veoma značajnu ulogu. Igrajući fudbal sa starijom braćom i rođacima, mali Mesi nije samo zavoleo fudbal; još snažnija je bila njegova potreba da se bori, da postiže golove i da pobeđuje. Nije se to dogodilo slučajno. Mesijev pobednički poriv izazvan je borbom za ravnopravnost sa braćom i komšijama, potrebom da zadovolji bakine snove i da joj uzvrati onim što je ona očekivala, da ispuni zahteve oca – trenera… Sve to je kod malog Mesija aktiviralo pobedničku psihologiju istrajnog borca.

Rasterećenje od svega što ga je okruživalo i dokaz sopstvene vrednosti nalazio je postižući golove. Istrajnost da realizuje svoj cilj od njega je stvorila najboljeg fudbalera na svetu. Preduslov svakog uspeha je – istrajnost. Brzina, veština driblinga, neočekivani i nezaustavljivi šutevi na gol – samo su tehnika kojom on ispunjava svoje unutrašnje potrebe, želje i zakletvu koju je dao sebi i svojoj baki kad ga je odvela na fudbalski teren, kupila mu loptu i kopačke.

Vrlo rano je počela Mesijeva borba za svetski tron i u dobroj meri se poklopila s borbom za sopstveni život. U petoj godini počinje da trenira u lokalnom klubu Grandoli, prvi trener bio mu je njegov otac. U osmoj godini (1995) počinje da igra u Njuelsu, sa šest godina postigao je 500 golova za omladinsku ekipu ovog kluba. U desetoj godini je konstatovano da ima zdravstveni problem – nedostatak hormona rasta. Ni siromašna porodica, ni klub nisu imali novca da plate njegovo lečenje.

Mesijev život i uspehe obeležilo je i više neobičnih događaja, mnogobrojne prepreke i problemi: siromašna porodica, nedostatak hormona rasta, izrazito nizak rast za fudbalera napadača, odvojenost od porodice, zavist i agresivnost mnogih drugih fudbalera, više ozbiljnih povreda, podvale ljudi s kojima je sarađivao… To bi većinu ljudi slomilo i deprimiralo, Mesija je jačalo i motivisalo i on je izlazio kao pobednik.

Mesi je najbolji fudbaler sveta. Prvi je i zasad jedini fudbaler (Pelea je ovo priznanje dobio za životno delo) ) koga je Akademija Laureus proglasila za najboljeg sportistu sveta 2020. godine. Prethodno je krajem 2019. Međunarodno udruženje sportskih novinara (AIPS) iz 102 države i 331 redakcije biralo najboljeg sportistu sveta u 2019. godini; Mesi je dobio je najviše – 394 glasa, Kristijano Ronaldo samo 240 glasova.

Koliko je Mesi popularan možda najbolje oslikava to što samo 18 država na ima više stanovnika nego što Mesi ima fanova. Gotovo 75.000.000 lajkova je krajem 2020. godine imala njegova zvanična stranica na Fejbuku.

Ono što bi većinu ljudi slomilo i deprimiralo, Mesija je jačalo i motivisalo. Kako?

Priznanje Laureus, da je najbolji sportista sveta, Novak Đoković dobio je četiri puta: 2012, 2015, 2016. i 2019. godine. Da je najbolji teniser, dokazao je i u mečevima s najvećim konkurentima: Federera je pobedio 27, a izgubio 23 puta; Nadala je pobedio u 30, a izgubio 28 mečeva; ima pozitivan rezultat i sa ostalim najboljim teniserima: Mari 25:11, Vavrinka 19:5, Čilić 14:1, Dimitrov 6:1, Del Potro 14:4… Rangiranje na ATP listi počelo je1973. godine, najviše nedelja na prvom mestu – 353 nedelje (do kraja 2021) zabeležio je Novak, a nastavio je da i u 2022. godini boravi na prvom mestu. Iza njega su Federer sa 310, Sampras 287, Ivan Lendl 270, Nadal 209 nedelja… Novak je ostvario i najveći broj bodova na ATP listi, rekorder je i po tome što je sedam godina bio prvi teniser sveta. Najuspešniji je bio i 2021. godine;  Eurosport je u junu 2020. godine anketirao 900.289 ljudi, većina se izjasnila da je Novak najbolji teniser svih vremena.

Novak nije samo najbolji sportista i teniser, on je i veoma dobar čovek, dobar suprug i još bolji otac, dobar brat i dobar sin, i dobar prijatelj. Novak je i veoma human čovek koji je mnogo puta pomogao raznim ljudima i u svojoj Srbiji i širom sveta. Izborio se da se nagradni fond na Australijan openu deli tako da više novca dobiju igrači koji brzo ispadnu iz daljeg takmičenja, a da se dobit najboljima (naravno i sebi) smanji.

Mali Nole je prvi put uzeo reket sa četiri godine. Bilo je to u teniskom kampu na Kopaoniku, u Srbiji.Jelena Genčić je pozvala dečaka koji je danima, oslonjen na ogradu, posvećeno gledao kako drugi igraju tenis i dala mu je reket da se i on poigra. Prepoznala je njegov izuzetan talenat i predanost, zavolela je dobrog dečaka i predano ga trenirala šest godina. Jelena je bila Novakov prvi trener i postala njegova omiljena ličnost.

Roditelji, otac Srđan i majka Dijana, i stric Goran rešili su da podrže mladog Novaka. Nije bilo lako, ali su, shvatajući Noletovu posvećenost tenisu i verujući da će uspeti, pozajmljivali i novac da bi njemu obezbedili uslove za što bolje treninge.

Noletova učiteljica Jelena Genčić prepoznala je Noletove karakteristike i mentalnu snagu: „Ljubav ga pokreće, to ne mogu svi da shvate, puno njih misli da samo rad i takmičenje donose maksimum. Nole sam sebi stvara motivaciju, ako nešto pomisli, to će definitivno i ostvariti“, izjavila je Genčićeva. Bila je u pravu, „rad i takmičenje ne donose maksimum“. Potrebno je još nešto. Ljubav i volja su dva moćna oruđa za izgradnju ličnosti i postizanje uspeha u svemu, naročito u sportu.

Dva meča, sa dva najbolja tenisera 20. i 21. veka: sa Rafaelom Nadalom i Rodžerom Federerom, najvernije prikazuju ličnost, karakter i kvalitete Novaka Đokovića. U Melburnu 29. januara 2012. godine odigran je najuzbudljiviji teniski meč u istoriji. Igrali su Novak Đoković i Rafael Nadal, a meč je trajao pet sati i 53 minuta. Snaga i veština morale su biti savršene, pobednički duh je odneo pobedu. I gledaoci na stadionu i TV posmatrači više puta su, u toku meča, zanemeli, odajući tako poštovanje i divljenje onome što prevazilazi uobičajene ljudske sposobnosti. Dva savremena gladijatora na tron pobede stavljala su svoje zdravlje i svoj život; napor koji su ulagali jeste bila igra, ali i žrtvovanje. Gotovo šest sati igre dva velika viteza nadmašuju sve što je teniski svet do tada video. Oba igrača su bila blizu potpunog fizičkog sloma. Svima je postalo jasno – Novaka Đokovića, u ovakvom izdanju, niko ne može pobediti. „Ne igra tenis ruka, nego duh koji je vodi“, dopunio je Novaka novinar Aleksandar Gajšek.

Novak koristi najjače stimulanse za koje zna ljudski rod. To su vera i ljubav. Vera – da može i volja – da hoće jesu Noletova najjača oružja. Među značajne stimulanse ubraja se i patriotizam: „Poseban osećaj je podariti trofej svom narodu“, rekao je u jednoj TV emisiji, tu je – „mentalni potisak“, snaga njegovog uma, njegov karakter koji gradi od najranijih dana. Uz misiju koju je imao u podizanju pale nade u Srbiji, Novak je pokazao na veliku, od savremene civilizacije zaboravljenu, istinu: vera i duh su jači od snage i veštine.

„Nole sam sebi stvara motivaciju, ako nešto pomisli, to će i ostvariti“

Jusein Bolt je najbolji atletičar svih vremena: 11 zlatnih medalja sa svetskim prvenstvima, osam zlatnih olimpijskih medalja, više od 20 puta je obarao svetske rekorde, dobio četiri priznanja Laureus da je najbolji sportista sveta. U konačnom zbiru Boltovi uspesi izgledaju ovako: Olimpijske igre Peking 2008. – tri zlata, London 2012. – tri zlata, Rio de Žaneiro 2016. – tri zlata. Svetska prvenstva: Osaka 2007. – dva srebra, Berlin 2009. – tri zlata, Tegu 2011. – dva zlata, Moskva 2013. – tri zlata, Peking 2015. – tri zlata…

Njegovim rekordima 9,58 sekundi na 100 metara i 19,19 sekundi na 200 metara niko se još nije ni približio. Atletičari i stručnjaci ih još gledaju s nevericom. Prvi Boltov svetski rekord na 200 metara iznosio je 19,83 sekunde, a on je, na raznim takmičenjima, taj rekord oborio 21 put, devet puta je trčao ispod 19,60 sekundi. Kad se vidi da je rekord na 200 metara sve do 1968. bio iznad 20 sekundi, a da je dobitnik srebrene medalje u Berlinu Alonso Edvard iza Bolta zaostao 0,62 sekunde, postaje jasnija veličina Boltove dominacije. Bolt je po mnogo čemu izuzetan: prosečna dužina Boltovog koraka, dok trči, iznosi dva i po metra. Povremeno, naročito u drugom delu trke, korak mu je dugačak 2,63 metra.

Jusein Sent Leo Bolt rođen je 21. avgusta 1986. godine u malom Šervud Kontentu na Jamajci. Odrastao je u porodici s roditeljima, bratom i sestrom. Kao dečak Bolt je slobodno vreme provodio igrajući kriket i fudbal sa svojim bratom i društvom. Od najranijeg detinjstva pokazivao je sportske sposobnosti i volju da se takmiči. Jednom je izjavio: „Kada sam bio mlad, nisam stvarno mislio ni o čemu osim na sport.“

Uz nesporan talenat i atletske sposobnosti, pomoć roditelja, dobre trenere, uporne dugotrajne treninge, sportske uzore, podršku bivšeg olimpijca i trenera, koji su mu pomogli da poboljša svoje sprinterske veštine, u Boltovu sudbinu umešala se i viša sila. Njegova majka Dženifer je sinu objasnila značaj  vere u Boga. Bolt je postao i ostao vernik; svi su zapazili njegov ritual da se pre trke prekrsti, a onda pokaže prstom u nebo, verovatno i Boga zamoli za podršku. I to mu je sigurno pomagalo da trči sve brže.

Dolaze nadmetanja u dve najveće sportske arene za kojima čeznu svi sportisti: svetska atletska prvenstva i olimpijske igre. Bolt u svojoj sportskoj karijeri praktično nije imao konkurenciju. Nema je ni danas. Postigao je do tada nezamislive rezultate, neprikosnoven je i dalje na sprinterskom tronu od 100 i 200 metara. Na svetskom prvenstvu u atletici Bolt je postigao više senzacionalnih rezultata, dva se izdvajaju – svetski rekordi 9,58 na 100 i 19,19 sekundi na 200 metara. Analize su pokazale da je „Ciklon sa Jamajke“ 200 metara pretrčao u 80 koraka. Na prvu polovinu staze utrošio je 42, a na drugu 38 koraka. Prosečna dužina koraka bila je veća od dva i po metara. Posle Boltovih rezultata u Berlinu novinari su uveli termin „boltiranje“, što je trebalo da znači „pomeranje ljudskih granica u sprintu“.

Boltov najjači stimulator uvek je bila Vera – pre svake trke on se prekrsti, pogleda u nebo, podigne kažiprst, pomoli se Bogu i krene… To je radio i na najvažnijim takmičenjima, taj svoj ritual nikad nije skrivao. Bolt je otkrio još jednu veliku istinu. Većina sportista, pa ni on, ne bi postigla dobre rezultate da nema publike koja navija za njih i koja im navijajući daje dodatnu snagu i želju za pobedom. Boreći se za dobar rezultat, sportisti primaju pozitivnu energiju, a postižući uspehe ugađaju publici, nagrađuju ih zadovoljstvom koje publika ima kad pobeđuje onaj za koga navijaju. Ta razmena dobrih želja i energija – zadovoljstva publike i dobrih rezultata takmičara – jeste jedan od osnovnih motiva za sportske podvige.

U knjizi „TAJNE POBEDNIKA“ objavljena je i Boltova MUSTRA ZA TRENING koja je većini sportista, koji su tako vežbali osam nedelja, pomogla da poboljšaju svoje rezultate i svoje mogućnosti.

Majka je sinu objasnila značaj  vere u Boga. Bolt je postao vernik i pobednik.

Rafael Nadal je dva puta (2011. i 2021. godine) od Akademije Laureus proglašen za najboljeg sportistu sveta. U raznim anketama Nadal je i pre toga više puta proglašavan za najboljeg tenisera ili najboljeg sportistu sveta. Više godina je Rafa proveo na vrhu ATP liste. Nadal je dobio titulu „kralja šljake“ jer je na takvim terenima bio gotovo nepobediv – ostvario je 81 uzastopnu pobedu na šljaci. Rafa je dugo držao rekord – 35 titula na masters turnirima, tek u septembru 2020. godine Đoković ga je u tome pretekao. Nadal je nadmoćan je i u duelima s velikim šampionom Rodžerom Federerom, vodi 24:16. Jedino s Novakom Đokovićem ima negativan skor, Novak vodi 29:27. Zvali su ga i „kralj Rolan Garosa“ jer je na Otvorenom prvenstvu Francuske odneo najviše pobeda. Godine 2020. postao je prvi teniser u istoriji koji je na jednom grend slemu osvojio 13 titula, prebacio je i Margaret Kort, čiji je rekord gotovo pola veka bio nedostižan (ona je 11 puta osvojila Otvoreno prvenstvo Australije).

Kao i većina dece, i Rafa je voleo da igra fudbal. Njegov stric Toni Nadal, koji je bio uspešan sportista, malom Rafi je, u četvrtoj godini, dao teniski reket i počeo da ga uči kako se igra tenis. Na početku, dok mu je reket bio težak, Rafa je igrao dvoručni i bekhend i forhend. Kako je dečak odrastao i jačao, stric, trener, bivao je sve zahtevniji. U desetoj godini Rafu je nagovorio da igra jednoručni forhend i da sve više forsira levu ruku. Rafa je ubrzo reket potpuno prebacio u levu ruku, pri tome je jednako uspešno servirao i igrao i levom i desnom. To je značajno doprinelo njegovim budućim uspesima. Toni je učinio najviše za Nadalovo sportsko usavršavanje i izgradnju ličnosti koja veruje u sebe i u svoje sposobnosti.

Nadal je profesionalno počeo da igra tenis 2001, u svojoj petnaestoj godini, a juniorski grend slem turnir igrao je već 2002. godine na Vimbldonu i stigao do polufinala. Iduće – 2003. godine bio je među 50 najboljih tenisera sveta i proglašen za najboljeg novajliju ATP tura, već 2008. postao je najbolji ATP igrač. Prvu senzaciju Rafa je napravio 2004. godine – na Majami mastersu pobedio je prvoplasiranog Rodžera Federera; početkom 2006. u finalu turnira u Dubaiju ponovo je pobedio Rodžera Federera. Nakon ove pobede napravio je seriju od 81 uzastopne pobede na šljaci i godine preuzeo prvo mesto na ATP listi.

Godina 2012. je zapamćena po „atomskom tenisu“ koji su u finalu Australijan opena odigrali Nadal i Đoković. Posle mnogo neizvesnosti i obrta pobedio je Đoković, rezultat po setovima bio je 5:7, 6:4, 6:2, 6:7, 7:5. Bilo je to najduže i najneizvesnije finale grend slem turnira u istoriji tenisa – meč je trajao pet sati i 53 minuta. Dva velika tenisera nisu mogla više ni da stoje. To što su Đoković i Nadal odigrali na Australijan openu prevazilazi i sportske i ljudske sposobnosti.

Svi sportisti i svi teniseri sveta imaju određene – specifične rituale, imaju i amajlije koje vrlo uvažavaju i uglavnom prikrivaju. Nadal je među retkima koji svoje rituale ne skriva; naprotiv – u svakom meču ih pokazuje i prikazuje koliko mu je do toga stalo. Njegova osobenost vidljiva je u mnogim sferama, počevši od toga što tenis igra levom, a piše desnom rukom. A njegovi rituali su posebna priča: Kada izlazi na teren, reket drži u levoj ruci, a iskorači desnom nogom, gotovo uvek nosi zavoj oko levog kolena, stolice na kojima sedi u pauzama i peškiri moraju biti u ravni, a korišćeni peškir uvek odlaže na desnu stranu. Ritualno se ponaša i prema flašicama iz kojih pije vodu, na terenu se trudi da ne gazi linije… Dogodi se da, posle važne pobede, Rafa i zaplače, to objašnjava: „To je iz olakšanja, svakako i iz radosti… i veliko zadovoljstvo, zbog porodice i cele moje ekipe… svih koji me podržavaju.“ Radi i na projektu ‘Više od tenisa’, koji podržava 20 škola za decu s invaliditetom. On želi da pomogne i drugim ljudima, naročito deci – kako iz sopstvenog okruženja, tako i onoj širom sveta koja nemaju šta da jedu.

Neobični rituali mu daju snagu i povećavaju Veru u pobedu.