mili

Felps ima više zlatnih olimpijskih medalja nego većina država ovog sveta u čitavoj svojoj istoriji.

Jedan od Majklovih strahova u detinjstvu bio je strah od vode. Majka ga je savetovala da što više puta zaroni kako bi se oslobodio tog straha. On je poslušao. U devetoj godini dijagnostikovana dva poremećaja: hiperaktivnost i deficit pažnje. Uz odgovarajuću terapiju, a sa namerom da ispuni majčine želje, uspeo je da višak energije usmeri ka plivanju; to je, istovremeno, bila i najbolja terapija.

Prevazilazeći strah od vode postao je najbolji plivač u istoriji sveta. Na početku nije pomišljao na takmičenja, samo je želeo da pliva, a kada se rodila želja za pobedama, ubrzo mu se ukazao i put ka vrhu sveta. Jedan od prvih trenera Kit Šertl kaže: „Majkl je bio među najmlađima u grupi, tako da nije uvek bio prvi. U tim trenucima bi napravio ljutit izraz lica, to ga je motivisalo. Voleo je da pobeđuje.“

Na Olimpijadi u Atini Felps je osvojio šest zlatnih i dve bronzane medalje, postigao tri olimpijska i jedan svetski rekord. Na tri sledeće olimpijade: 2008. u Pekingu, 2012. u Londonu i 2016. u Rio de Žaneiru. Felps ima jasan cilj – da bude najbolji plivač svih vremena, ciljeve je pretvarao u zadatke, samom sebi je dao bezuslovno naređenje da obori rekorde svog idola Spica, čiju je zalepljenu fotografiju držao u svom ormaru. jedini je oborio sedam svetskih rekorda i osvojio sedam olimpijskih medalja. Felpsu se ukazala šansa da bude bolji zato što je u plivačka takmičenja ubačena još jedna – osma disciplina.

Danas je vladajuća teorija da cilj trenera mora biti da sportistu, ubedi da zadati cilj može postići. Felpsov trener je radio suprotno: mladog Felpsa je motivisao tako što mu je govorio: „Ti to ne možeš!“ Felpsa je to izazivalo, budilo i inat i prkos. Oborio sve dotadašnje rekorde i osvojio najviše zlatnih medalja.

Felps je bio i ostao šampion koji može da pobedi i sebe, i svoje protivnike i sopstvene probleme. Više puta je učio na sopstvenim greškama…

Kako se Felpsu, umesto straha od vode, ukazao put ka vrhu plivačkog sveta?

Luis Hamilton je krajem 2020. godine dobio zvanično priznanje – najuspešniji gran-pri vozač svih vremena. Osvojio je sedam šampionskih titula u Formuli 1 i tako izjednačio rekord koji je dugo držao Mihael Šumaher. Istovremeno je ostvario i 95 pobeda u karijeri (Šumaher ih ima 91). Krajem 2020. godine dobio i titulu viteza od britanske kraljice Elizabete Druge. 2020. godine dobio je i Laureus, zajedno sa fudbalerom Mesijem, proglašen za najboljeg sportistu sveta.

Ljubav prema auto-sportu kod Luisa je probudio njegov otac tako što je jednog dana malom Luisu poklonio automobil kojim je moglo daljinski da se upravlja. Luis je odgurnuo u stranu sve druge igračke i posvetio se automobilu…

Očeva upornost je probudila i aktivirala strast i kod mladog Luisa i tako je, u ranom detinjstvu, krenuo putem šampiona. Stimulisalo ga je dodatno to što je kao jedino tamnoputo dete u auto-klubu bio izložen i rasističkom zlostavljanju. Posle 18 godina gotovo svakodnevnog druženja i zajedničkog treninga, Hamilton je 2010. godine ocu rekao da više ne želi da on bude njegov menadžer… Otac je to teško doživeo: „Bilo je to najgore vreme u mom životu. Teško je to objasniti… verovatno sam bio previše naporan. Stalno sam govorio: Luise, uradio ovo, uradi ovako. On je odgovarao: Pusti me, tata, ja sam odrastao. Kriv sam ja jer to nisam shvatao…“. 

Na profilu koji ima više od 93 hiljade pratilaca Hamilton je napisao inspirativnu poruku: „… Uvek postoji trenutak da ustanete. Svaki put kad padnete prilika je da ustanete i da rastete. Moja porodica me je inspirisala… Sve što mogu jeste da se maksimalno trudim da budem najbolji što mogu i da svetlim najjače što mogu. Ako mogu ustati i ostvariti svoje snove u stvarnosti, možete i vi.“

Kako je Hamilton posle padova ustajao i pobeđivao…? u knjizi TAJNE POBEDNIKA

Jelena Isinbajeva je prva žena na svetu koja je uvis skočila preko pet metara. Jelena je 28 puta postavljala i popravljala svetski rekord u najzahtevnijoj atletskoj disciplini – skoku uvis s motkom.

Jelenini rekordi: svetski rekord na otvorenom 506 i u dvorani 495 cm, postignuti pre 11 godina, i danas deluju nedostižno za ostale atletičarke sveta.

Na olimpijskim igrama osvojila je dve zlatne (2004. i 2008) i jednu bronzanu (2012) medalju. Svetska šampionka je bila sedam puta – tri puta na otvorenom i četiri puta u dvorani. Zlatne medalje je osvojila na svim velikim: državnim, evropskim i svetskim takmičenjima na kojima je učestvovala, u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. Međunarodna asocijacija atletskih federacija (IAAF) tri puta je Jelenu Isinbajevu proglasila za najbolju atletičarku sveta. Akademija Laureus joj je 2007. i 2009. godine dodelila priznanje – najbolja sportistkinja sveta, u obrazloženju je istaknuto da je priznanje dobila zbog izuzetnih rezultata, ali i zbog toga „što stalno pokušava da nadmaši sebe i što je doprinela razvoju i promociji sporta“.

Jelena je počela da trenira kad je imala pet godina. Njena majka Natalija je obe svoje ćerke upisala u sportsku gimnaziju, a devojčice i treneri su odlučili na koji će sport da se usmere. Mlađa Ina je krenula na košarku, a Jelena je počela da vežba gimnastiku. Porodica je bila siromašna; otac, Gadži Gadžijevič Isinbajev,bio je vodoinstalater, majka Natalija Petrovna radila je u Volgogradskoj kotlarnici.

To je Jelena Isinbajeva – nije mogla da preskoči 502, ali kad uveri sebe da može, tada preskoči 503 santimetra. Potvrđuje ono staro pravilo: „Čovek je ono u šta veruje.“

Serena Vilijams je najuspešnija teniserka sveta. Jedina je dobila četiri priznanja Akademije Laureus, 319 nedelja je provela na prvom mestu, od toga 186 uzastopnih ima najviše – 39 osvojenih grend slem titula… na Otvorenom prvenstvu Francuske Serena je postala prva žena koja je na sva četiri grend slema pobedila u 50 mečeva, uspela je da sva četiri najveća turnira osvoji po tri puta, na Vimbldonu je pobedila šest puta… ostvarila je više od 350 pobeda do septembra 2020. godine.

Serena je tenis počela da igra pod uticajem svog oca Ričarda, koji je poželeo da bar jedna njegova ćerka bude među uspešnim teniserkama… Starija sestra Venus dodatno je motivisala mlađu Serenu, koja je želela da svoju sestru sustigne u svemu pa i u tenisu. Kada je imala samo četiri i po godine, Serena je osvojila prvi dečji turnir. Nastavila je da se takmiči, sa sestrom i sa svojim vršnjakinjama.

Godina 2017. bila je neplanirano i neočekivano – izuzetna. Da je trudna, saznala je dva dana pred početak Australijan opena. Nije bilo lako; na jednoj strani najveća ljudska nagrada – da postane roditelj, na drugoj strani značajan turnir od koga zavisi njena pozicija na listi najboljih. Na pitanje novinara da li si bila uzbuđena, uplašena Serena je odgovila: „Razmišljala sam da li smem da igram… znam da je ponekad opasno u prvih 12 nedelja… Odličila sam…“ 

Serena je osvojila Australijan open i onda je pozvala muškarca svog života, koji se preznojavao u „čekaonici“; konačno su se venčali. Nakon toga je napisala pismo svojoj budućoj bebi u kome kaže: „Od najstarije mame najmlađoj…“

Vratila se tenisu u svojoj 39. godini i nastavlja da pobeđuje.

Kako su je motivisali roditelji i sestra, kako je igrala dok je bila trudna…?

Malenog Eldrika Vudsa otac Erl je odveo na teren gde je sa svojim drugarima igrao golf. Radoznali Eldrik je gledao kako njegov tata i ostali golferi mašu velikim štapovima i udaraju bele loptice. Rupice nije odmah zapazio. Onda je sam uzeo jedan štap i počeo da imitira odrasle. Kad su mu štap oduzeli, on je žestoko protestovao, pa su morali da mu ga vrate.

Priča se da je jednog jutra otac, sa zaprepašćenjem, video da se u krevetu pored malog Eldrika nalazi štap za golf. Tada je shvatio da svom sinu umesto zvečke, konjića ili fudbalske lopte treba dati golf štap i lopticu. Bilo je to u njegovoj drugoj godini.

Uskoro se mali Eldrik našao u televizijskom šou-programu sa američkim komičarem Bobom Houpom; mališan je gledaocima pokazivao kako treba da se igra golf. Gledaoci su uživali posmatrajući s kolikom posvećenošću i ozbiljnošću taj dečak prilazi golfu. Posle je Eldrik sam sebe gledao na televiziji i uživao. Tako je njegova sportska i životna karijera trajno određena.

Otac ga je stimulisao, a mališan je u golfu našao zadovoljstvo i ispunjenje fizičkih i mentalnih težnji, mogućnosti i želja. Gledajući upornog sina i želeći da ga dodatno stimuliše i ohrabri, otac je odlučio da mu i zvanično promeni ime – Eldrik je postao Tajger, što znači tigar. To ga je dodatno obavezivalo i podsticalo. Dobio je poruku da je on tigar kome niko ništa ne može – ni veliki lav ne može da te sustigne. Podsticaji su se ređali… Tajger je sve više ličio na tigra…

Tajgeru je vrlo jasno i strogo određen režim života i treniranja. Ustajao je u pet sati ujutru, trenirao 10 sati dnevno, pronalazio nove motive i nove načine udaranja loptice i unosio inovacije u igru.

Tako je i postao prvi sportista koji je zaradio milijardu dolara.

Ko je bio Tajgerov idol kako je pobedio sam sebe – i to dva puta? u knjizi TAJNE POBEDNIKA

Šumaherova biografija potvrđuje da je za uspeh u sportu, veoma važno da se s vežbanjem počne u ranom detinjstvu. Mihael je sa četiri godine počeo da vozi karting trke u automobilu koji je od njegovih dečjih kolica i motora od mopeda (ili kosačice) napravio njegov otac.

S tom napravom mali Šumi je prešao 800 metara i stao; pokvario se mali bolid, ali je ostala i bujala želja za auto-trkama. Ta kratka vožnja označila je ulazak malog Šumahera u njegov životni san, upalila je iskru koja ga je vodila kroz čitav život. To što je mali bolid stao bio je dodatni izazov.

U šestoj godini, na dečjem lokalnom prvenstvu u kartingu, Šumi je osvojio prvo mesto, to ga je dodatno motivisalo i u velikoj meri odredilo njegov životni put i karijeru. Od 1984. sa 15 godina, počinje da vozi na terenima zvaničnih prvenstava. Prva zvanična trka u kojoj je učestvovao Šumaher bila je 1991. godine za Veliku nagradu Belgije.

Šumaher je imao i nešto što nije bilo lako vidljivo, a što je teško i objašnjivo; to mu je davalo dodatnu energiju i sigurnost; posebno ga motivisalo i podsticalo na borbu i pobede. Na privesku o vratu nosio veliki krst neuobičajenog oblika… ponekad nije hteo da učestvuje u trci iako je, sve što je racionalno vidljivo, bilo u redu… povremeno je „prizivao“ brojeve da mu pomognu u donošenju ispravnih odluka… Brojevi su za njega bili simboli… Šumaher verovao da brojevi mogu bitno uticati na njegov uspeh na stazi.

Niko nikada u istoriji sporta to nije postigao – jedino je Aleksandar Kareljin uspeo da u 889 dvoboja pobedi 887 puta. Od 1985. do 1999. godine na svim velikim takmičenjima u rvanju, na kojima je učestvovao – od svetskih šampionata i olimpijskih nadmetanja do prvenstava Evrope i Sovjetskog Saveza – Aleksandar Kareljin se borio i – samo dva puta je izgubio.

Zato su ga i nazvali Ruski Medved. Da bi bar malo bacili senku na nepobedivog „medveda“, dodali su mu i nadimak Eksperiment. Bilo je i to opravdano – Aleksandar je stalno eksperimentisao sa sobom i stalno je dograđivao i poboljšavao svoje mogućnosti i 14 godina vladao svetskim tronom rvanja.

Kareljin je 1980. u svojoj trinaestoj godini, počeo da trenira i da se takmiči. Već 1985. godine na juniorskom prvenstvu sveta u rvanju osvojio je zlatnu medalju; devet puta je bio prvak sveta, 12 puta prvak Evrope, na olimpijadama je osvojio tri zlatne i jednu srebrnu medalju. Kombinacija snage, tehnike i odlučnosti trinaest godina ga je držala na svetskom prestolu rvanja u superteškoj kategoriji.

Kareljinova „najvažnija droga“ jeste da sve u životu radi najbolje što je moguće; ne štedeći sebe on usavršava i podiže upravo – sebe. Tako služi kao primer kako se treba boriti i za sebe i za sve ljude ovog sveta. Svoj odnos prema svetu, prema budućnosti i uopšte prema smislu života najkraće i najjasnije je izrazio rečima: „Mi smo dužni da vaspitavamo mlade ličnim primerima.„

Kako su njega vaspitavali, a kako on mlade vaspitava? u knjizi TAJNE POBEDNIKA

Majkl Džordan: jednako – najbolji košarkaš!

Dovoljno je reći Džordan i svi će znati da je to najbolji košarkaš svih vremena: šampion NBA lige, najbolji strelac, najbolji u zakucavanju, najbolji defanzivac, ruki godine, najbolji kradljivac lopti NBA lige… Najbolji.

Veliki uticaj na Džorda imao je njegov stariji brat Leri, koji je bio dvadesetak santimetara niži od Majkla, ali ga je redovno pobeđivao u igri jedan na jedan. Ta, bratska, borba i česti „ubodi“ starijeg razvijali su takmičarski duh i začeli pobednički mentalitet. U „bratskoj borbi“ aktivirala se nesavladiva želja da se brat sustigne i da se prestigne.

Trener kaže „previše si mali“, brat, koji je još manji, pobeđuje ga. Džordan nema drugog rešenja nego da se bori i da ide napred… buknuo je prkos i inat, ponajviše vera u sebe i svoje mogućnosti.

Košarka je za njega bila – terapija. Način kako je Džordan postao izuzetan najbolje razotkrivaju njegove izjave: „Moraš da očekuješ uspehe od sebe pre nego što ih ostvariš…Moji heroji su bili i ostali članovi moje porodice. Ne mogu nikog drugog da zamislim u toj ulozi“. Otac, majka i brat  sigurno su imali velikog uticaja na odrastanje i na Džordanovo formiranje.

Šta je presudno uticalo? Odgonetke, u njegovim izjavama – objavljene u ovoj knjizi